Затворено прелиминарно прво појављивање Радована Караџића на Суду у Хагу, окарактерисано је као формална судска пракса и уобичајени колоквиј српског вође и суда. Караџић је изгледао смирено, јасно и одређено, мирно слушајући све оно што му је суд прочитао без имало узбуђења са сигурношћу да је оптужница имала много нерегуларности, као и само хапшење. Није забораво да нагласи судији да постоји договор потписан са тадашњим америчким амбасадором Ричардом Холбруком (Richard Holdbrooke), којим му се гарантован правни имунитет. У осјетљивом тренутку прекида се превод на телевизији РАИ (Rai), тјерајући нас да помислимо да се ради о чудној случајности. »

У баровима, на улицама, у кругу породице и свуда око нас,  будућност је главна тема о којој се прича. Велику дилему око будућности подгријавају вијести, хронике, политике, не дозвољавајући нам да изађемо из овог зачараног круга неизвијесности. Милорад Додик је обећао да ће очувати Републику Српску! Међутим, неки желе револуцију. Како се чини само на ријечима, јер сједећи у салонима пијући кафицу, окрећући се за женским облинама у овим љетњим врелинама, подижу револуцију у РС.   »

Цијели га је свијет тражио на територији Србије и Републике Српске, такозвани «бр.1» ратних злочинаца, «скривао» се 13 година у Београду под именом Драган Давид Дабић. Ово се не може назвати класичним бијегом и прикривањем, јер ако је неко живио 13 година у потпуној слободи, радећи као доктор и «исцјељитељ» и учествјујући често на конференцијама и јавним наступима, онда се сигурно није скривао. Исто тако нису још увијек разјашњени услови под којима и када је Караџић ухапшен. »

Борис Тадић неће остати запамћен као личност која је Србији донијела напредак, остаће запамћен као најјаднији српски предсједник. Да би се задржао на власти,  морао је склопити савез са Милошевићевим социјалистима, а након тога је у руке Трибунала у Хагу испоручио Радована Караџића. »

Као у стара времена када су на сахранама плаћали жене да кукају и плачу, нове «кукавице» урлају и полемишу потпирујући пропагандистичке кампање наручене од стране политичких моћника. И Србија има своју «кукавицу», Наташу Кандић, директорицу Центра за људска права у Београду, која се прославила варајући властити народ кроз причу о Сребреници. »